Radioterapija i mere zaštite 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 13 | Nivo: Visoka zdravstvena škola

Uvod
Radioterapija predstavlja deo medicine u kojem se primenjuje jonizujuće zračenje u cilju terapijskog tretmana malignih i benignih oboljenja.
Danas se radioterapiji, bilo kao isključivoj terapiji ili u kombinaciji sa drugim metodama lečenja podvrgava preko 2/3 ukupnog broja pacijenata sa malignim oboljenjima, tako da radioterapija predstavlja najčešće korišćenu metodu onkološkog lečenja.
Efikasnost radioterapije se postiže i održava primenom tačno određene doze, određenog kvaliteta jonizujućeg zračenja u planiranoj zapremini mete, tj. klinički određenoj zapremini mete u granicama preciznosti od 5%.
U toku sprovođenja kontrole kvaliteta u radioterapiji, na osnovu kliničkih i dozimetrijskih retrospektivnih istraživanja, pokazano je da varijacije u primenjenoj dozi na metu-tumor od 5-10% mogu dovesti do značajnih promena u lokalnoj kontroli bolesti i učestalosti pojave i težine postiradijacionih komplikacija. Povećanje efikasnosti radio terapije postiže se na više načina:
Modifikacijom radijobiološkog odgovora tumorskih i zdravih ćelija korišćenjem pojedinih lekova i fizičkih agenasa
Korišćenjem nekonvencionalnih režima frakcioniranja
Povećanjem preciznosti u planiranju
Korišćenjem podataka dobijenih ultrazvučnom dijagnostikom, kompjuterizovanom tomografijom, nuklearnom magnetnom rezonancijom, itd.
Osnovni principi radioterapije
Upotreba jonizujućeg zračenja u lečenju malignih tumora zasniva se na mogućnosti potpunog uništenja tumora, a da pri tome dođe i do reverzibilnog oštećenja zdravih tkiva. Da bi se povećao efekat dejstva jonizujućeg zračenja na tumore i smanjilo oštećenje zdravih tkiva, u radioterapiji se koriste metode koje se zasnivaju na radiobiološkim istraživanjima i kliničkom iskustvu, a to su:
Frakcioniranje doze zračenja
Upotreba potencijatora radiosenzitivnosti
Primena bioloških visokoefikasnih radijacija
Kombinovanje zračenja i hipertermije
Zračni tretman u hiperbarnim komorama sa kiseonikom i sl.
Jonizujuće zračenje u radioterapiji
Jonizujuće zračenje je oblik prenosa energije u prostoru, i pri susretu sa materijom vrši jonizaciju (stvaranje jonskih parova). Najniža energija koja je potrebna za stvaranje jednog jonskog para je 34 eV. Danas se u radioterapiji koristi nekoliko vrsta jonizujućeg zračenja elektromagnetne i korpuskularne prirode.
Jonizujuće zračenje
Fotoni :
X zraci (50 - 400kV)
X zraci (4 – 45 MeV)
Gama zraci
Korpuskuli:
Brzi elektroni (5- 45 MeV)
Beta zraci
Brzi neutroni (14 – 50 MeV)
Protoni, prioni, teški joni
Elektromagnetsko ili fotonsko zračenje deli se na x i y zračenje.
X zraci dobijaju se u klasičnim rendgenskim cevima sa naponom od 50-400 kV, u linearnom akceleratoru i betatronu, gama zraci čija je priroda slična x-zracima, dobijaju se dezintegracijom prirodnih i veštačkih radionukleida. Gama i x-zraci sa energijama većim od 1 MeV nazivaju se visokoenergetskim zračenjem. Ovo zračenje, za razliku od klasičnog x-zračenja, odlikuju veća penetracija kroz tkivo, veća mogućnost zaštite kože, približno ista apsorpcija zračene energije u tkivima različite specifične gustine, te se može koristiti kod dubokolociranih tumora relativno velike zapremine.
Korpuskularno zračenje – naelektrisane čestice kao što su beta zraci ili elektroni, protoni, joni helijuma, neki teški joni, negativni pioni ili naelektrisane čestice kao što su neutroni.

---------- OSTATAK TEKSTA NIJE PRIKAZAN. CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturskiradovi.net 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: maturskiradovi.net@gmail.com